Društvo Irokeza, severnoameričkih indijanaca, je bilo matrifokalno (matrilinearno i matrilokalno) društvo u kome se poštovala nasledna linija po materinstvu. Porodica se nastanjivala u kući majke, a samo formalno se održavala uprava muškaraca – ratnika. Sva imovina je pripadala majci. Muškarac je stanovao u gensu-zajednici svoje žene. U plemenskom veću su učestvovali muškarci koje su izabrale žene iz svog gensa. Žene nisu učestvale u radu saveta ali su prisustvovale i imale apsolutno pravo veta. Kada bi njihov pretstavnik prestao da zastupa njihove interese žene su imale moć da momentalno zaustave savet, smene svog izaslanika i postave novog. Nikakav poslanički imunitet nije mogao da spreči ovu proceduru.
(Parafrazirano po Uve Vezelovom „Mit o matrijarhatu“)
Ako subjekta shvatimo kao nedostatak (egzistencijalisti - “ja sam ono što nisam“) ili prazno mesto (strukturalisti) možemo razmatrati „negovanje agresije zbog otsutne stvari“ (koju pominje Judith Butler) kao veoma lukrativan ideološki manevar. U tom smislu relativizacija subjekta, koja je proizvod relativizacije uslova strukture koja ga garantuje i koju su uočili poststrukturalisti, je donela nove uvide, koji su imali kapaciteta da preispituju sam simbolički poredak. Sa učestalim zahtevima za dekonstrukcijom simboličkog mesta moći kod njegovog okupatora se razvila potreba za tranzicijom u eluzivno, generativno otsustvo. Tom tranzicijom nova „feudalna“ vrsta dominacije, kako je naziva Varufakis, (feudalna u smislu da ne postoji jedan, vrhovni „Gospodar“, već više gospodara sa svojim „feudima“ koji su veći od samih država) odlučujuće je doprinela razlaganju simboličkog poretka. Politika smanjivanja poreza za najbogatije i omogućavanje iznošenja kapitala iz matične zemlje je svakako marginalizovala moć državnih aparata, pogotovo onih delova koji su štitili siromašne. Proizvela je ekstremno ekonomski stratifikovano društvo i devastirala je državu blagostanja. Sa jedne strane simbolički poredak je razaran odozdo, od strane iscrpljenih, prekarnih subjekata koje ucenjuju okupatori simboličkih mandata ili, još efikasnije, odozgo, od samih „gospodara“, iz prostog raloga što je za prevaranta veoma konforna situacija kada se ne zna gde se on nalazi. Sa obzirom da su simbolički mandati kruto društveno obeleženi i fiksirani, prevara koja dolazi sa te strane jasno je vidljiva i generiše otpor. Danas smo svedoci rušenja spomenika kraljici Viktoriji i Elizabeti od strane starosedelaca Kanade, zato što su izašla na videlo nečasna prevaspitavanja i ubistva indijanske dece u internatima koje je Kanada organizovala da bi ih asimilovala. Učestali su zahtevi za uklanjanjem mnogih spomenika koje je podizala bela supremacijska populacija na temeljima svojih rasističkih i kolonijalnih politika širom zapadnog sveta. Simbolički mandati su danas sistematski marginalizovani ili se koriste kao paravan iza kojeg moć neometano funkcioniše, kao što je, na primer, prvi crni predsednik Amerike, prva žena iz Nigerije koja je predsednica Svetske trgovinske organizacije (WTO), ili prva žena gej kao predesdnica srpske vlade.
Dok sa jedne strane imamo rušenje spomenika kraljicama u Kanadi (zbog saznanja da je njihova arogancija proizvela masovne grobnice indijanske dece), sa druge strane, na ulicama Beograda se susrećemo sa gigantskim, basnoslovno skupim i mostruoznim spomenikom Nemanji, fantazijom o nastavljanju prekinute dominacije jednog apsolutnog, despotskog gospodara koji pravdu deli svojim visoko podignutim mačem iznad naših glava. Upravo onakvog gospodara čiju su nečasnu logiku dominacije utelovile pomenute kraljice. Fantaziranje o takvoj moći i nasilju koje je prati, je prisutno na našim prostorima od razaranja socijalističkog društvenog uređenja. Ne smemo zaboraviti da smo se i na ovim prostorima u poslednjim, užasnim ratovima susretali sa masovnim grobnicama i tajnim tarnsportima leševa o čijim brojevima se pregovara kao na pijačnim tezgama.
Sa jedne strane imamo instalaciju nove moći koja „odustaje“ od logike dominacije nametnute eksplicitnom silom i instalira nove modele (rizomskog) vladanja. Sa druge strane imamo slepi zahtev subjekta za rekonstrukcijom despotske sile, subjekata koji ne žele da odustanu od iluzije „reda“ koju donosi hijerarhizovana submisivnost, i koji prikrivaju i opravdavaju užasno nasilje kojim se taj red održava. Obmana nacionalnim jedinstvom prekriva klasnu, rasnu i rodnu eksploataciju. Franjo Tuđman je zahtevao da „Hrvatska lisnica bude u hrvatskom džepu!“. Najzad i Srbi i Hrvati se mogu pohvaliti da ih sada eksploatišu „njihovi“ prevaranti. Ta obmana uzvišenim nacionalnim interesima opravdava rasprodaju i pljačku nacinalnih dobara. Desničari pragmatično ne žele da prihvate činjenicu da je problem u nama, a ne u drugom.
Razlika između kralja i ludaka koji tvrdi da je kralj je jedino u tome što kralj ima sredstva, koja ludak nema, da druge ubedi da je baš on kralj. Dakle pozicija moći koristi svoje kapacitete, da konstituiše aitoritet i prevari druge, da ima sva prava da dominira. Drugim rečima može da svoju laž sprovodi silom, ili da kreira ambijent (post-istine) u kome pragmatično imenuje svoju laž istinom tako što sama arbitrira o tome šta je laž, a šta istina. Dovoljno je setiti se slučaja Asanž ili Snouden da shvatimo dimenzije ranjivosti moći kada je javno izložena istina o njenim zlodelima. Otud dolazi žestina napada na njihove ljudske integritete.
Nasuprot pragmatičnih distorzija mesta i uloge subjekta, shvatanje subjekta i subjektivacije, ne kao apologije (svoje imaginarne) moći, već kao mesta potencijalnog otpora dispozitivima moći, otvara novu perspektivu mapiranja strategija dominacije. (Subjekt ,,nije nešto što se može dosegnuti neposredno kao negde prisutna supstancijalna stvarnost, naprotiv, on je ono što nastaje iz susreta prsa u prsa sa dispozitivima u koje je stavljen – ili se stavio, na kocku.“ Agamben) Dakle, subjekt je proizvod našeg načina izlaska na kraj sa dispozitivima i takvo shvatanje ima potencijal da ga reaktivira, da ga proizvede ili u učinkoviti princip komformizma, ili u prevratnički princip restrukturacije i promene. Sa jedne strane imamo model subjekta koji fantazira da može popuniti svoju prazninu (koja je teorijski i društveno hipertrofirana) i tako dosegnuti pun užitak ostvarujući svoje „nagone“ i sa druge strane model subjekta kao mesta okršaja, manifestacije i prevazilaženja univerzuma užitka i trpljenja (pozitivno prihvatanje svoje sopstvene praznine).
Možemo razlikovati dva principa organizacije dominacije: princip prisile i proizvodnje patnje i princip dominacije putem organizacije nepotrebnih-kompenzatornih užitaka. Buda je kao dominantne aspekte „realnosti“ prepoznavao patnju i užitak (duka i suka). Jasna je tendencija da se oslobodimo patnje, ali je užitak mnogo teže kontrolisati. Lakan je tvrdio da subjekt teško može podneti saznanje da je okupator mesta velikog drugog varalica, i sam je spreman na ultimativnu žrtvu da to prikrije. Sa obzirom da okupator mesta moći ne preuzima odgovornost za svoje zloupotrebe simboličkih mandata i tako deluje kao otsutan, jedino polje u kome je jasno vidljiv subjektu je polje užitka, koji neumereno nalaže. Fundamentalna žrtva koju je subjekt spreman da učini da bi prikrio nedostatak u „velikom drugom“ tako se komforno transformiše u prihvatanje ponuđenog užitka, u kome halucinira njegovo prisustvo. Povinuje mu se konzumirajući naloženu „slobodu“. Okupatori simboličkih fikcija uspešno spletkare užitkom i stoga smo, od seksualne revolucije do pretvaranja radnika u potrošača, svedoci pomeranja dominantne strategije dispozitiva moći sa restiktivne na permisivnu, sa onemogućavanja činjenja (Deleuz) na onemogućavanje nečinjenja (Agamben), sa stvaranja patnje („Nadziranje i kažnjavanje“, Fuko) na „metastaze užitka“ (Žižek), koji je nametnut kao imperativ. „Gospodar“ naređuje da uživamo, a mi, da bi očuvali naš univerzum (robova) simboličke fikcije, moramo podržavati „realnost“ njegove prevare, moramo „uživati“, moramo želeti Još. Dispozitivi moći nam prete da će se naš univerzum (užitka) raspasti ukoliko ne održavamo relanost njihove prevare – simboličku fikciju. Nalog da se prepustimo uživanju u tom smislu nas pretvara u grotesknu figuru siromašnog koji, poput Suprehika iz legendarnog stripa „Alan Ford“ krade od siromašnih da bi dao bogatima, participira, podržava i brani iskustvo realnosti bogatih koji ga eksploatišu, da bi održao realnost bede svog užitka. U fudbalu, na primer, susrećemo dvadeaet i dva milionera koji igraju dok ih gleda „dvesta dvadeset i dva“ miliona siromaha, i pritom uživaju u besomučnoj međusobnoj tuči oko toga koji je milioner „bolji“. Kada bi navijači-lumpern proleteri, bez posla i krova nad glavom, zahtevali jednakost i skandirali kraj zloupotrebe moći, odmah bi se našli van zakona i nasilje navijačkih hordi bi bilo efikasno onemogućeno. A ovako, dok poslušno veruju, dok kradu od siromašnih da bi dali bogatima, neki mogu na miru da diluju drogu i ubijaju po ulicama.
Dok sa jedne strane imamo Benksijevo korišćenje murala kao sredstvo diskreditovanja zvanične verzije koju je dominacija moći uspostavila i zalaganje za one koji su ostali bez glasa, moći i prava na život, sa druge strane, u našem postsocijalističkom, protofašističkom režimu, koji se u tranziciji travestira u neoliberalno ruho, imamo pojavu grafita kao izraz čežnje za despotskom dominacijom, za jednostavnim i lakim rešenjima jakih, za tlačenjem slabih i omalovažavanjem njihovih problema. Dakle imamo upotrebu grafita u službi glorifikacije „jakih“, onih koji „hrabro“ koriste svoju silu da poraze slabije od sebe (broj ubistava i nasilje nad ženama je u porastu) i koje neskriveno podržava sam državni vrh. Slučaj grafita-murala Ratku Mladiću, haškom osuđeniku na doživotnu robiju zbog ratnih zločina koje je počinio, i opravdan zahtev da se on bezuslovno ukloni, veoma jasno odražava ovo čvorište društvene frikcije. Došlo je do paradoksalne inverzije u kojoj je grafit-mural zakonom štićen (policija čuva sliku), dok su zahtevi za njegovim uklanjanjem sankcionisani (policija je privela Aidu Ćorović zato što je mural gađala jajima!). Postaje očigledno da profašističke težnje zloupotrebljavaju otpor subjekata neoliberalnoj dekonstrukciji simboličkog. Upotreba terora navijačkih huligana je kontinuirana, licemerna „jogurt revolucija“. Interesantno je da u poplavi murala-portreta na Beogradskim ulicama nema portreta ni jedne žene. One nisu dorasle muškom svetu! Skoro da ih nema ih ni u SANU, a nema ih„ ni u fudbalskoj reprezentaciji“ kako cinično primećuje akademik Bećković! Najzad setićemo se da: „građanski ekonomski porodični poredak počiva na tri temelja: na vlasti muža, na podređenosti žena i na zavisnosti dece.“ (Elizabet Rudinesko „Porodica u rasulu“, Akademska knjiga Novi sad 2012)
Onaj ko se nameće kao garant i čuvar univerzuma simboličke fikcije i „užitka“ koji „zajednicu drži na okupu“ (Rortry), preti da će se naša fikcija raspasti, a sa njom zajednica, kao i užitak koji je prati, ukoliko osporimo eksploataciju koju obavlja. (O tome svedoče skoro sve Vučićeve konferencije za novinare). Uz to se možemo setiti nedavne afere u kojoj je bivša službenica Facebooka iznela optužbe na račun strategija zloupotrebe poverenja korisnika. Istovremeno se, navodno, desio neki „kvar“ i Faceook i Instagram nisu funkcionisali više od sedam sati, što je proizvelo paniku među redovima konzumenata. Tim manevrom Zakerberg je pokazao dimenzije ovisnosti o njegovim proizvodima, da njihovim nestankom ljudi doživljavaju paniku! Nije mu bila potrebna bolja odbrana od optužbe za zloupotrebu našeg poverenja od demonstracije da smo spremni da odustanemo od poverenja zarad očuvanja fikcicije užitka. Efikasno je demonstrirao dinamiku generativnog otsustva. Naivno verujemo da se iza našeg užitka skriva otsutni „gospodar“. Ukoliko demontiramo naloženu dinamiku uživanja zloslutno nas ubeđuje da ćemo, sa treskom, pasti u svoj goli život i raspasti se na psihotične krhotine „smisla“. Narušavanjem subjektovog naivnog verovanja u „gospodara“ paraziti diskursa moći potpiruju osećanje anksioznosti i agresivnu paniku koja se grupiše i izliva u nasilje. Zar taj panični strah od raspadanja autoriteta nije bio agens koji je iznedrio užasne nacionalne pomame, kojima su vešto manipulisali gospodari rata na ovim prostorima. „Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo!“ je bila čuvena Miloševićeva objava povampirenog despotskog autoriteta. Ne zaboravimo da su građani na odlučujućim izborima pred ratove većinski glasali protiv reformskog programa tadašnjeg premijera Ante Markovića, koji je obezbeđivao mirnu tranziciju i materijalno blagostanje. U desničarskom političkom polju se, dinamikom isključenja, zloupotrebljava ova hipertrofirana subjektova panika zbog otsustva „gospodara“, koju je isti taj „gospodar“ generisao.
Nekada se subjekt koji je okupirao simboličko mesto velikog drugog, ili parazitirao u diskursima moći, trudio da izgradi i održi privid njegovog „dostojanstva“. Setićemo se drugova političara iz rane epohe socijalizma. Oni su se pretstavljali kao bezlični displej ideologije, revolucionari, borci koji žrtvuju svoje lične interese. Ljudi od čelika, mramorni ljudi. Sa pojavom novog modela potrošačkog društva je ta slika opsesivnog autoriteta dovedena u pitanje. Drugovi su počeli da žive luksuzno, da voze dobra kola, (prezirali su Koču Popovića koji je u skupštinu dolazio spačekom!) a lik požrtvovanog borca je ismejan stihom. „Borio se, borio i u keks pretvorio, heroj naš, Josip Kraš“. Danas, sa latentnom marginalizacijom i relativizacijom rigidnih simboličkih mesta, se pojavljuje novi koncept „autonomnog sopstva“. Ukoliko je nekada bilo neprihvatljivo prljanje simboličkih mandata užitkom golog života njegovog okupatora (setićemo se filma „Samo jednom se ljubi“ Rajka Grlića), danas ne samo da je prihvatljivo, već je i poželjno probijanje ljudske „slabosti“ kroz simboličke mandate. Što se više pokazije „ljudska slabost“ to im se više veruje. Rascep koji prati simbolički mandat i njegovog ljudskog nosioca je postao ne samo podnošljiv nego i manevarski poželjan. Dosezanje „remek dela sopstva“ (Fuko) je dovelo do toga da istaknuti subjekt menja i prilagođava simbolički mandat potrebama svoga sopstva. Predsednik nije samo figura koja zauzima simboličku funkciju, već je on može po nahođenju svog užitka-fikcije i menjati. Sada svi znamo, i od nas se očekuje da prihvatimo kao nužnost, da zakon nije isti za sve i da su njegovi garanti „ovlašćeni“ da slobodno manipulišu zakonom, da se u zloupotrebi simboličkog mandata od strane subjekta koji ga okupira očituje samo srce pohlepe. Drugim rečima subjektima koji zauzimaju istaknute simboličke mandate je dozvoljeno ono što je svima nama uskraćeno. Dozvoljeno im je da ne preuzimaju odgovornost za svoja dela. Imaju poslaničke imunitete koji aboliraju njihovu „ljudsku dimenziju“. Svaki „uspešan čovek“ danas ima priliku da halucinira da je veći od života, da ispod svojeg dress-kod odela nosi odoru natčoveka – superheroja koji transcendira svoju smrtnost. Oklop simboličkog mandata relativizira i štiti koruptivnost ljudskog sadržaja. Nije više potrebno da oni dokazuju svoju moralnu ispravnost. Ta procedura je prepuštena potčinjenima.
Vratimo se Irokezima. To je bio društveni mehanizam koji je korigovao dominaciju (muške) sirove sile. Ovo pravilno razumevanje i upotreba simboličkog mandata koji je formalan, transparentan i izložen konstantnoj kontroli je omogućavalo sprovođenje konsekvence za neodgovornog „gospodara“, trenutnu smenjivost i kažnjivost izaslanika koji halucinira da gospodari. To je jedini model održivosti pretstavničke demokratije: direktna i rigorozna odgovornost za delovanje izaslanika, bez ikakvog poslaničkog imuniteta, bez ikakvih proceduralnih opstrukcija. Simbolički mandati su samo pozicije, radna mesta a ne privatrna svojina njihovih nosioca. Sumnja u dobre namere okupatora mesta moći nije samo opravdana već je i neophodna. Drugim rečima potrebno je da se dekonstruiše mehanizam izbegavanja odgovornosti za delovanje onih koje smo izabrali da nas pretstavljaju u distribuciji moći. Ukoliko je jedan inžinjer odgovoran za statičke proračune prilikom izgradnje mosta zašto jedan predsednik nije odgovoran za političke poteze koji vode u sukob, korupciju, eksploataciju ili ekološku destrukciju?
„An-arkhia na grčkom bukvalno znači odsustvo načela (arkhe), to jest bez naredbe…anarhija znači bez hijerarhije i bez porekla. Anarhija dovodi u pitanje zavisnost…. Svaka instanca koja ispolji ravnodušnost prema sprezi aktuelnosti i potencijalnosti razjaruje sisteme dominacije i istovremeno otkriva njihove intimne naprsline…Poraz dominacije jedan je od najvećih izazova našeg vremena. Feminizam je očigledno jedna od najvažnijih i najprominentnijih figura ovog izazova, upravo zato što… projektuje politički prostor ravnodušnosti prema moći i prema vladanju.“
(Katrin Malabu: Izbrisano uživanje, klitoris i mišljenje, FMK, Beograd, Multimedijalni institut, Zagreb, 2021)
Stoga je potrebno da se, bez panike, suočimo sa besprizornom prevarom okupatora mesta moći, bilo da su oni nasilni ili permisivni. Tim pre što su sada, osim ekonomske sigurnosti, ugroženi naše okruženje i prirodni resursi. Ta prevara se začinje u simboličkom, ali surovo okončava u našim životima. Polazi iz jezika, a završava se u utrobi. Začinje se u igri koja postaje fatalna. Sa obzirom da ona direktno zavisi od našeg dobrovoljnog pristanka, potrebno je da dekonstrušemo zloupotrebu simboličkog i da se oslobodimo svojih sopstvenih ambicija da dominiramo. Moramo naučiti da živimo bez „gospodara“ koji parazitira u nama. Izvan dinamike žrtve i isključivanja. Ako neko treba da bude isključen to je onda „gospodar“ i njegova logika dominacije. Tvrdnja da je to nemoguće dolazi upravo od onih koji profitiraju od iluzije njegovog postojanja i uspešno reprodukuje dinamiku nasilja.
